Raša Andrić za B92.net o prvom ostvarenju posle 16 godina: "Jedino o borcima vredi snimati filmove"
Za neke filmove kažu da su bezvremeni. Jugoslovenska kinematografija je puna naslova kojima će se smejati, ili na koje će plakati, i naše bake i naša deca, ali retko koji film je intergeneracijski komunicirao na način na koji su to učinile "Munje".
Starije generacije su sa tihim prezirom posmatrale akcije tih "blejača" i osuđivale omladinu. Tadašnja omladina, koja je odrasla devedesetih i dobro ih se sećala, posmatralia je ovu satiru i poistovećivala se sa njom, verovatno sležući ramenima između nekoliko trenutaka kikotanja.
A oni rođeni oko devedesetih godina, koji nisu znali ni šta je beogradski klub, šta znači "Je l' prošla trojka?", niti su znali za bend Eyesburn, njima je samo bilo mnogo duhovito.
Ti desetogodišnjaci koji su gledali filmove Raše Andrića sada su odrasli ljudi. Neki od njih su postali neki Gojko Sisa u svom poslu, neko je postao Kengur. Pojedini su i dalje neki Mare i Pop koji u krevetima u domu svojih roditelja sanjaju o velikom proboju na muzičku scenu, ali se i žale da te "scene" više nema.
I dalje se bleji na klupicama ili krovovima zgrada. I dalje se tresemo kada treba da se vidimo sa devojkom jer smo "klošari" koji nemaju para da sednu sa njom na piće. Postali smo ljudi kojima smo se kao klinci smejali.
Shvatili smo da "Munje" i "Kad porastem biću Kengur" nisu igrani filmovi.
To su dokumentarci. Ništa se značajno nije promenilo, izgleda. Voždovac još nema svoj bioskop.
